среда, 28. септембар 2016.

Savršen dan na Sitoniji



Atos- Sveta gora
Posetiti Sitoniju, pogotovo Sarti, a ne otići na izlet oko Atosa bio bi veliki propust i jedan doživljaj manje. Od prvog trenutka kad sam zakoračila u Sarti, Atos mi je privukao pažnju. Vidi se iz svakog kutka Sartija; ponekad u magli ili izmaglici od vlage s pučine, ponekad u oblacima, ali kad zablista u punom sjaju po vedrom danu- osećaj blizine Svete gore ispuni dušu i telo spokojem i blagošću. Sve one slike i priče o delu Atosa koji je nama običnim gradjanima nedostupan izlaze mi pred oči i želja da ih vidim, makar i iz daleka, odmah se javi.


A onda dodje dan za krstarenje, strah od celodnevnog boravka na moru pomešan je s uzbudjenjem, i kreće putovanje koje sam dugo čekala. Galebovi kruže oko broda, škljocaju fotoaparati i mobilni telefoni, priča vodiča meša se sa našim uzvicima oduševljenja, i Atos u daljini. Ima li lepše slike koju treba zapamtiti i ovekovečiti?!


A manastiri se nižu. Svaki je lep na svoj način, ali uzvik oduševljenja i neverice izazivaju dva koja smo videli: manastir Sveti Pantelejmon i manastir Simonopetra. Prvi privlači pažnju svojom veličinom, sjajem i bojom koja na suncu sija i dugo ostaje vidljiv i nakon udaljavanja od njega.


 A drugi stoji veličanstveno na litici, čardak ni na nebu ni na zemlji,i budi na razmišljanje: kako je sazidan na takvom terenu i kako se do njega dolazi i doprema sve što je potrebno za život u njemu?




I dok posmatram manastire, slušam priču o njima, u mislima stupam na zabranjeno tlo i telo ispuni neopisiva radost i spokoj. Kao nikada i nigde pre osećam ponos što pripadam delu čovečanstva koje je ostavilo takvu lepotu, sačuvalo duhovnost kroz vekove i opstalo zahvaljujući veri. Manastiri su stradali od požara, obnavljali su ih iz pepela, ali nikada nisu izbrisani i zaboravljeni. Stoje na toj ponosnoj i uzvišenoj Svetoj gori da generacije i generacije vernika, ali i onih koji to nisu, opominju da vera jača duh i telo, ali i upozorava da nikada ne zaboravimo njen zanačaj na opstanak naroda koji veruje i bori se za slobodu celog čovečanstva. Nismo videli naš Hilandar, ali pogledom smo ga svi tražili tamo negde iza brda. Pred očima mi je iskrsla njegova slika i želja da dugo, dugo traje na ponos mnogih generacija kao sećanje na Svetog Savu i nastanak srpske duhovnosti i crkve.
I na kraju tako sadržajnog krstarenja, u povratku bacam još jedan pogled na Svetu goru- za sećanje i nezaborav da sam bar jednog dana u životu bila tako blizu izvoru duhovnosti pravoslavnih naroda Evrope.


2 коментара:

LinkWithin

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...