субота, 28. јануар 2017.

MADLENE

Madlene su francusku biskvitni kolači specifičnog izgleda i mirisa na limun i buter. Odavno se spremam da ih napravim, još mi je letos ćerka donela kalup za njih, i konačno su na red došli ovi jednostavni kolačići.


Ime Madlen se može prevesti kao Magdalena.Malo o nastanku samog kolača:
"Ovaj kolač uvek povezuju s francuskim gradom Komersijem (Commercy), čiji su pekari nekada davno platili vrlo veliku sumu novca kako bi dobili recept za ovu poslasticu. Po spravljanju, pakovali su ih u ovalne kutije i prodavali kao specijalitet iz tog kraja. Časne sestre u osamnaestom veku u Francuskoj često su izdržavale sebe i svoje škole praveći i prodajući ovaj specifični kolač. Čak je i sam grad Komersi u jednom periodu svoje istorije imao manastir posvećen svetoj Mariji Magdaleni. 

Mnogi istoričari misle da su upravo opatice bile te koje su prodale ovaj recept pekarima, i to u vreme kada su svi manastiri i katedrale u Francuskoj bili zabranjeni, za vreme Francuske revolucije 1789. godine. Međutim, prema drugim pričama ili legendama, u osamnaestom veku u francuskom gradiću Komersiju, u regionu Loren (Lorraine), devojka po imenu Madlen napravila je ove kolačiće za poljskog kralja Stanislasa Leščinskog, koji je bio u izgnanstvu baš u toj regiji. Od tog trenutka nastala je i prava moda pravljenja madlen kolačića. Postali su popularni i u samom Versaju, a obožavala ih je Marija, kasnije žena kralja Luja XV.

Marsel Prust je ove kolače učinio poznatim i slavnim u svom autobiografskom romanu prevedenom kao "Sećanje na prošle dane". Ovaj roman ostao je nedovršen - zbog smrti autora, ali su njegova braća objavila knjigu 1923. godine.

Za pripremu madlena potrebno je: puter, šećer, jaja, brašno i kašičica ružine vodice. Umute se puter i šećer, pa se dodaju jaja. Toj smesi postepeno se dodaje brašno i ružina vodica. Zatim se testo stavi u činiju i pusti da odstoji oko sat vremena. Za ovaj kolač potrebne su specijalne madlene modle, ali ako nemate takve, koristite bilo koje slične. Modle tanko podmažite i u svaku stavite malo testa. Pleh sa modlama stavite u zagrejanu rernu i pecite oko 15 minuta, pazeći pri tom da ne potamne. Kada se ispeku, madlene treba izvaditi iz kalupa i, dok su još tople, posuti ih šećerom u prahu. Tek tada ih treba ostaviti da se potpuno ohlade.
 " preneto .



SASTOJCI:

2 jajeta
100 g kristal šećera
120 g mekog brašna
korica od 1 limuna
1/2 kašičice praška za pecivo
1 vanilin šećer s ukusom limuna
na vrh noža soli
100 g otopljenog i ohladjenog butera

PRIPREMA:

Brašno prosejati pa sjediniti s praškom za pecivom i solju.

Buter otopiti na srednjoj temperaturi i ostaviti ga da se prohladi.

Jaja ostaviti na sobnoj temperaturi do pripreme madlena.



U posudi umutiti mikserom jaja uz postepeno dodavanje šećera. Dodati narendanu koricu limuna i vanilin šećer, te postepeno dodati brašno i sve dobro sjediniti.

U ovu smesu dodati prohladjen otopljen buter, dobro umutiti i sve sastojke sjediniti.



Pripremljenu smesu ostaviti bar 1 sat u frižideru da se dobro ohladi.

Rernu zagrejati na 180 stepeni. 

Izvaditi smesu iz frižidera, pripremiti kalup za madlene, moj je silikonski i ne treba ga podmazivati. U slučaju da je metalni, premazati svaku školjkicu buterom, posuti brašnom a višak brašna istresti i sve to ohladiti u fižideru pre sipanja testa za pečenje.

U svaku školjkicu sipati po 1 kašičicu testa, puniti samo do 2/3, i peći u zagrejanoj rerni na 180 stepeni 10 minuta.

Izvaditi pečene madlene, dobro ih prohladiti i po želji posuti prah šećerom pre služenja.



Miris limuna i vanile se oseća od trenutka mešenja, preko pečenja pa sve do serviranja.

Uživajte u Madlenama uz omiljeni čaj ili kafu :)



* Moja modlica-kalup je mala i stane samo 9 školjkica. Smesu za Madlene nakon prvog punjenja modlica vratiti u frižider na hladno, i tako svaki put dok ne utrošite celu količinu.

Prilikom punjenja modlice nije potrebno poravnavati testo jer će se ono samo tokom pečenja rasporediti u šupljine i dobićete prave školjkice.



уторак, 17. јануар 2017.

STAZAMA RODNOG GRADA

Svaki povratak u rodni grad doživljavam kao povratak u prošlost. U mojoj Beloj Crkvi kao da je vreme stalo i samo po poznatim licima koja broje bore, a mnogih više nema medju nama, vidim da vreme leti. Uspavana lepotica, "vojvodjanska Venecija", polako gubi bitku s vremenom. Sve je manje stanovnika u njoj, a sve je više napuštenih kuća.



Bela Crkva se nalazi u južnom Banatu, 100 km udaljena od Beograda, u dolini reke Nere i oivičena obroncima Karpata. Mirna banatska varošica sa 8 jezera, u blizini Dunava, ponosi se svojim zgradama iz doba baroka, vinima koja su se služila nekada na bečkom dvoru, a sada voćem koje se uglavnom izvozi, oživi samo tokom leta kad dodju turisti. Ostatak vremena spava snom uspavane lepotice. Bez industrije, s visokom stopom nezaposlenosti, na granici s Rumunijom, često meštani kažu da su "bogu iza nogu".




 Kao naseljeno mesto nastala je 1717. godine a osnovao ju je grof  Mersi, prvi guverner  Banata, nakon proterivanja Turaka. Ime je dobila po maloj crkvi koja se nalazila na blagom uzvišenju. Sadašnja rimikatolička crkva svete Ane sazidana je u XIX veku i simbol je grada. Obnovu krova je donirala američka ambasada.
Od baroknih zgara iz tog perioda izdvajaju se zgrada opštine, vatrogasnog doma, istorijskog muzeja, muzeja grada i pravoslavna crkva. Sve one su pod zaštitom države.
Na trgu koji vodi do zgrade opštine nalazi se spomenik ruskim oslobodiocima grada.

Glavnu fizionomiju gradu daju objekti sazidani i rekonstruisani u stilu bečke secesije, tako da je Bela Crkva po tome karakteristična.
Nekadašnji vatrogasni dom, jedna od najstarijih zgrada u gradu pod zaštitom države, nedavno je obnovljena i sada  pripada udruženju Nemaca.. Zgrada je izgradjena u doba vojne granice u stilu baroka s balkanskim doksatom i dvorištem po uzoru na bečku secesiju.

 Najstariji Muzej u Vojvodini i Istorijski arhiv su zgrade koje dominiraju glavnom ulicom.

 U Beloj Crkvi živi 18 naroda i narodnosti, govori se raznim jezicima i meštani se ponose svojim crkvama koje su, sa izuzetkom srpske pravoslavne crkve, smeštene u glavnoj ulici.
Rumunska i ruska pravoslavna crkva u glavnoj ulici.


Svet sam ugledala u zgradi koja je nekada bila ponos grada, jedna od prvih spratnih zgrada, a danas propada zapuštena i zaboravljena. Sredinom prošlog veka tu je bio Dom zdravlja s porodilištem, nakon toga stanica milicije a sada je vatrogasni dom i štab za vanredne situacije. Koliko su oni važni gradu vidi se po izgledu zgrade.

Prvih šest godina života sam provela u selu, bezbrižno trčala prašnjavim banatskim sokacima, a prve dane predškolskog pamtim po preseljenju u grad i mog plača što moram presedeti nekoliko sati u zatvorenom prostoru. Baka me je vodila u vrtić, sedela malo sa mnom, a kad bi ona otišla ja bih se povlačila u ćošak i čekala da krenem kući. Trajalo je to nekoliko dana, a onda sam se oslobodila i počela da prihvatam nove drugove i drugarice. Svako jutro sam s radošću trčala u vrtić, nekih 200 m od kuće, i ostajala do kraja.

Polazak u školu, novo navikavanje na okruženje i obaveze, strah od učitelja i njegovih nabranih obrva, pamtim i danas. Nikada nisam grickala nokte, ali tog prvog dana u školi samo sam to radila. Ali, zahvaljujući strogom učitelju koji je tražio rad i disciplinu, uvek je dobijao najviše ponavljača da ih dovede u red, postala sam odgovorna, savesna i nikada mi odlazak u školu nije bio teret.
Sećam se svog prvog odlaska u banku. Bilo je to krajem 60- tih godina prošlog veka. Tata mi je otvorio štednju knjižicu uz koju sam dobila metalnu crvenu kasicu. Svaku veću kovanicu sam ubacivala u nju, podizala je da osetim težinu, i s ponosom nosila punu kasicu u banku. Za mene je ta zgrada banke bila ogromna i tajanstvena, sa tetama iza stakla koje su uvek bile ozbiljne i bez osmeha na licu. Danas je zgrada, kao i mnoge druge iz ove priče, napuštena.

Na putu do škole uvek sam prolazila parkom koji je nekada bio pošljunčan s drvenim klupama i gelenderom na kojem su mladići sedeli i posmatrali svet oko sebe. Danas je park promenio izgled, ali i dalje svi putevi do škola u gradu vode kroz njega. Osnovnu školu nisam uspela da uslikam, ali sledeći put ću i do nje otići.

I do Gimnazije sam išla parkom, nekad smo se u povratku zadržavali u muzičkom paviljonu da proćaskamo, a i da sačekamo prolazak simpatije. Gimnazija je zdanje staro 145 godina i bar donekle se održava da ne propadne. Nekada je bila puna djaka, sada ih je sve manje, tako da zgradu deli sa ekonomskom školom.
U blizini parka je i Dom vojske ili nekadašnji Dom JNA. Prelepa zgrada u koju su ulazila samo vojna lica i vojnici, a mi je gledali s radoznalošću i ponosom. Danas je to napuštena i zapuštena zgrada koja polako gubi svoj izgled.

 Nije sve bilo škola i obaveze. S nestrpljenjem smo čekali letnji raspust i celodnevno kupanje i sunčanje na jednom od jezera u blizini grada. Tu sam naučila da plivam, ali ne pre nego što sam popila veliku količinu vode, uz pomoć gume od automobila, jer takvo je to bilo vreme. Na kraju leta, preplanuli i izrasli, opraštali smo se od naše plaže i vraćali se u školske klupe.
Danas je glavno jezero drugačije; uredjena je pešačka staza za šetnju i rekreaciju, ali i dalje je omiljeno mesto za odmor meštana svih uzrasta.
Drago mi je kad mi neko iz mog okruženja kaže da je bio u Beloj Crkvi i da je video jezera, mnogi im se vraćaju svake godine, jer je to znak da turizam polako menja sliku grada. Nadam se da će svake godine biti sve više gostiju koji se vraćaju u moj rodni grad na odmor ili vikend.

 Meni najdraži deo jezera je strana koja nema prave plaže, ali ima puno zelenila i lepih delova za slikanje.
Bela Crkva je grad iz kojeg se odlazi, a sve manje dolazi. Po poslednjem popisu stanovništva, prvi put nakon 100 godina, broj stanovništa pao je ispod 10 000. Mnogo je takvih mesta širom Srbije, ali ih u Vojvodini ima najviše. Bez budućnosti, s visokom nezaposlenosti, mladi odlaze i ne vraćaju se.

Da li je ova roda, prvi put je vidim u gradu, znak da će grad početi da se podmladjuje i raste- videćemo.


I za kraj, kakva bi to bila šetnja gradom mog detinjstva i mladosti, da Vas ne provedem ulicom koja miriše na lipe, ulicom u kojoj znam svaku neravninu i nakon nekoliko decenija odsustvovanja iz nje. Nekad ulica 7. jula, a sada Vuka Karadžića, trebalo mi je vreme da se naviknem na novi naziv, ali kuće su iste. Sa sve manje poznatih lica, ali srce zaigra uvek kada u nju zakoračim.

Svaki  put u rodnom gradu primetim neku promenu na bolje: lepo uredjenu fasadu, neki novi kafić, ali jako malo novih lica. Do novog susreta s njim i nove šetnje nekim drugim ulicama, držim palčeve da i novih lica bude sve više.


недеља, 15. јануар 2017.

BORANIJA S KAJMAKOM

Nakon puno prazničnih dana, hrane koja je imala više mesa i krompira, poželeli smo povrće za ručak. Kad smo krenuli da redjamo koje povrće nismo odavno jeli, red je došao na boraniju. I tu nastaje problem. Boranija u januaru je samo ona iz zamrzivača. I tu smo opet u dilemi: žuta ili zelena?

Boraniju zamrznutu jako retko spremam, a i ne može svako jelo s njom biti isto kao od sveže boranije, tako da je naš izbor bila zelena boranija. Planirala sam gratiniranu ili zapečenu boraniju uz faširane šnicle, a onda mi tokom spremanja ručka padne na pamet da bi mogla boranija s kajmakom. Tu se suprug oduševi, on kajmak voli i jeo bi ga svaki dan, ali ja moram da ga sankcionišem i služim kajmak samo kad moram.
Ne kupujem kajmak redovno, ali je ovih dana on išao u kupovinu i našao odličan kajmak s Rajca :) Ovde u gradu je teško naći dobar kajmak, onaj stari i žut, svi prodaju mladi kajmak koji mora da odstoji da bi mogli da ga koristimo. Ovaj kajmak je već bio dobro odstajao, a nakon desetak dana je bio delikates na kvadrat. Ostalo ga je taman toliko da boraniji da poseban ukus, obogati ručak, a kalorije ćemo ovog puta zaboraviti.



         POTREBNO:

1 kesa zamrznute zelene boranije
1 glavica crnog luka
malo ulja
2-3 čena belog luka
po potrebi vode
po ukusu mešavina biljnog začina
1 kašika brašna
1 kašičica začinske slatke paprika
po potrebi kajmak

PRIPREMA:

U šerpi na malo ulja prodinstati sitno iseckan crni luk da postane staklast, dodati boraniju iz kese i sve zajedno dinstati na srednjoj temperaturi uz povremeno dolivanje vode po potrebi. Jelu ne treba puno tečnosti, tek da ne zagori a da se opet dobro prodinsta i odmekne. Ovoj boraniji je dovoljno oko 30 minuta da bude mekana.

Na malo ulja napraviti zapršku od brašna i slatke začinske paprike, dodati u prodinstanu boraniju, promešati i ostaviti još 5 minuta da prokrčka. Začiniti po ukusi i dodati sitno iseckan beli luk.

Toplu boraniju prilikom služenja začiniti u tanjitu 1 kašikom starog kajmaka. Jelo je odlično i bez mesa, dovoljna je samo sezonska salata po izboru.

Mi smo boraniju jeli uz faširane šnicle.


уторак, 10. јануар 2017.

DANSKI KEKS

U postu Darivanje pratioci bloga su predlagali svoje recepte za koje bi upotrebili namenjene poklone. Nakon isteka vremena za igru, random sistemom pobednik je Dijana Popović. Ona je predložila Danski keks i napisala sledeće: Iskoristila bih metalne sekače za Danski keks.

Ovom prilikom ispunjavam obećanje da ću isprobatii recept pobednika Darivanja i predstavljam vam ove izvanredne keksiće. Keks podseća na one kupovne iz limenih kutija koje uglavnom svi imamo u kući.


POTREBNO:

250 g margarina ili maslaca
200 g šećera u prahu
100 g gustina
100 g kokosa
2 jajeta
1 kesica praška za pecivo
2 kesice vanilin šećera
400 g mekog brašna

PRIPREMA:

Margarin ili maslac sobne temperature sjediniti sa šećerom, dodati ostale sastojke i umesiti prhko testo. Tako pripremljeno testo ostaviti 2 sata pokriveno u frižideru da se dobro ohladi.

Pripremljeno testo izvaditi iz frižidera, na pobrašnjenoj podlozi rastanjiti u testo debljine 0,5 cm, te modlicom po želji seći keksiće.

Keks redjati u pleh obložen pek papirom i peći u rerni zagrejanoj na 160 stepeni oko 12 minuta. Kod mene je to pečenje išlo sporije, ali kad dobijete keks koji je odozdo blago rumen a po vrhu blede boje to je znak da je pečen.

Keks prohladiti i odložiti u limenu kutiju. Služiti ga uz čaj, kafu ili toplu čokoladu.

* Kod Dijane je pisalo da se keks pre pečenja posipa kristal šećerom ali ja to nisam uradila jer sam isprobavala oklagiju sa šarama, ali sasvim neuspešno jer se šare nakon pečenja nisu videle.

Još jednom sve čestitke Dijani na pobedničkom receptu. Ovaj keks će ubuduće biti često kod nas u kutiji :)

Hvala svima koji su učestvovali u Darivanju :)







LinkWithin

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...